Ples biokovskih vila

Ovo je jedna malo duža priča, o vilama koje sviraju harfu – za one koji vole mitologiju:

Pripovetka iz knjige „Ples biokovskih vila“, Ivan Cvitanušić

Od pamtiveka biokovske vile, nimfe i muze na vrhuncima planine sviraju božansku harfu, pevaju i plešu. Evo su se opet sastale na proplancima, od Turije do Vrgorca. Veče je, tihi vetrovi duvaju na proplancima. Vile, nimfe i muze, prelepe i neodoljivedevojke, stigle sa ostrva Isse i Pharosa, s obližnjih vrhunaca i sela, i s drugih obala Mediteranskog mora, upališe velike vatre i piju ambroziju i krepko, crveno vino. Pesma prelepih biokovskih vila i njihovih drugarica čuje se s vrhunaca i proplanaka do grada Imotskog, Ljubuškog, Makarske, do ostrva Isse i Pharosa…

“…Divni bože Apolone, od zlata, od zlata, dovesćemo tebi boginju princezu na kućna vrata! Biće tvoja nevesta i zaručnica od zlata i bisera, od zlata i bisera…”

Dok su nebeske trave kadulje i vreska omamljivale divnim mirisom Kefalosa, filozof se nastavi peti strmim putem prema samom vrhuncu, gde su zlatne vile započele ushićeno plesati Ozirisovo kolo.

Kad se uspeo na sam vrh velikog boga Apolona, najlepše su među vilama, nimfama i muzama svirale zlatnu harfu, aristokratski i arhajski muzički instrument, prvi na nebu i na zemlji. Harfina svirka oplemenjuje i opija lepotom bogove i ljude.

Kefalos u svojoj aristokratskoj kući u Atini sluša božansku harfu još od najranijeg detinjstva. Ali ova svirka biokovskih vila učini mu se uzvišenijom i lepšom od svih, koje je do tad čuo.

Zlatne su se harfine žice trzale pod udarcima belih vilinih prstiju u ritmu slatke pesme posvećene bogu Apolonu: “…Divni bože Apolone, od zlata, od zlata, dovesćemo tebi boginju princezu na kućna vrata! Biće tvoja nevesta i zaručnica od zlata i bisera,od zlata i bisera…”

Kad biserne vile ugledaše Kefalosa na vatrenom ždrebcu, pesma i svirka utihnuše, a ceo roj namirisanih vila opkoli filozofa iz Atine, te ga krenuše pozdravljati, grliti i ljubiti.

“Evo nam mudraca Atinjanina, potomka starih sveštenika i bogova, filozofa, koji poznaje sve tajne neba i zemlje!” Tako uskliknu ona divna, zlatna vila, koja je perfektno upravljala svirkom božanske harfe, i dodade: “O predragi Kefalose, ja sam Demetra, a to ti je ime poznato, jer ga izgovara ceo helenski svet!” Ostale biokovske vile, nimfe i muze predstavljaše se redom: Apolonia, Venera, Afrodita, Isthar i Atina. Kefalos ne uspe odlučiti, da li je svirka zlatne harfe milozvučnija,ili tihi i biserni glasovi biokovskih vila. Sve zlatokose vile posedaše oko Atinjanina Kefalosa, te mu odmah ustima prinesoše zlatan vrč napunjen svetom ambrozijom, koju su bogovi i sveštenici od arhajskih vremena pili često i obilno.

Nebesku ambroziju od pamtiveka proizvode boginje i sveštenice na helenskom Olimpu, od posebni vrsta meda.

Nakon što se Kefalos okrepi ambrozijom iz zlatnog vrča, vila Demetra, započe pripovedati:

“Podmukli bog Zevs, otac bogova i ljudi, uze nam radost iz naših srdaca, zabrani boginjama, divnoj Atini i Afroditi, da dolaze k nama na vrhove i proplanke planine Biokovo. Onda smo podmuklom Zevsu ukrale ambroziju, a on ju je tražio na svim planinama sveta. Obišao je gore Parnasa i Olimpa uzduž i popreko i dan-danas nema ni jedne kapljice svete ambrozije u svom zlatnom vrču! Ali, on je nama, divnim vilama, uzrokovao veću žalost: već dugo ne viđamo naše ljubljene boginje. Između nas, lepih vila i svemoćnog Zevsa zametnuo se rat i nepomirljivo neprijateljstvo. Ambrozije neće kušati dok nam ne vrati naše ljubljene boginje. Takođe smo mu otele, na prevaru, njegove lepe ljubavnice i ukrašene devojke, i s Olimpa i s Pernasa, i sa svih drugih svedskih vrhunaca. Nema više, podmukli Zevs, naslade u lepim ženama, niti naslade u ispijanju divne ambrozije!”

“Možda, ipak, uzvišene boginje Atina i Afrodita, stižu na vrhove Parnasa i Olimpa, možda silaze na svete planine u blizini sumerskog Nippura i Uruka?!”, upita filozof Kefalos vilu Demetru.

“Ne, ne dolaze, predragi Kefalose, jer im je strašni Zevs pretnjom zabranio da silaze na svete zemaljske planine. I sama sam dugo živela na Olimpu i Parnasu, i u blizini velikih hramova Nippura i Uruka!”

“Znači, premila Demetra, da ti nisi rođena na planini Biokovo?!”, upita Kefalos.

“Nisam, ni ja, ni moja ljubljena majka, a ni moje divne sestrice. Sve smo rođene na helenskoj gori Olimpu, i zato te posebno ljubimo, k’o našeg brata!”

“A ove prelepe vile, Apolonia, Venera, Afrodita, Istihar i Atina, otkud su one?!”, nastavi pitati mudrac Atinjanin.

“Sve smo rođene na raznim vrhuncima svetih planina, i ovde se okupimo, na Biokovu, ispijamo ambroziju, sviramo zlatnu harfu, i ushićeno plešemo kolo našeg boga Ozirisa… oh, kad se setih našeg zakonodavca i zaštitnika Ozirisa… suze mi naviru na oči! Plemenit i divan, bog je Oziris uhvaćen u podmukloj zasedi, i ubijen. Njegovi krvni neprijatelji rasekoše božansko telo u četrnaest komada, i raznesoše delove tela po svoj zemlji Egipatskoj.

Ozirisova družica, velika boginja Atina, osniva hramove i svetilišta po celoj zemlji egipatskoj, u znak nepodnođljive žalosi za mrtvim bogom. Otad je sav ljudski rod neutešno ucviljen, otad zemaljska civilizacija tone u sve dublji mrak.

Duše se nebeske inkarniraju u zemaljskim državama i društvima, u kojima ne vlada zakon pravde, nego zakon jačega. Svemu je tome kriv podmukli i strašni Zevs!”

Tim rečima završi svoj tužni govor predivna vila Demetra, a Kefalos ganut pripovedanjem, uze reč:

“Zlatne moje sestrice, vile helenske i sumerske, što se ovako divno okupiste na lepoj gori Biokovo, odmah pored svete kapele boga Apolona, vaš brat Kefalos doneo vam je utehu i lepu vest. Svemoć je boga Zevsa dozlogrdila i nebu i zemlji i bogovima i ljudima. Veće nebeskih bogova već dugo zaseda, s jednom-jedinom raspravom: na koji način, što bezbolnije, ukloniti podmuklog Zevsa s prestola moći i vlasti. Među nebeskim bogovima, u veću sedi divna i zlatna boginja Maat, gospodarica Zevsova. Bog s velike helenske planine Olimpa, Zevs, ne sluša ni smrtna čoveka, ni mudra nebeskog boga, nego samo uzvišenu boginju Maat. Njena je reč i odluka presudna, reč i odluka velike boginje Maat. Ona ne pita podmuklog Zevsa hoće li je poslušati, nego Zevsu boginja nad boginjama, Maat, izdaje imperativna i kategorička naređenja. Samo što divna Maat nije naredila Zevsu, da dopusti povratak vaših dragih prijateljica nebeskih, Atine i Afrodite, k vama, da zajedno pijete slatku ambroziju i svirate zlatnu harfu!”

Vila Demetra, božanske lepote u licu, rođena na helenskom Olimpu, razveseli se kao mala devojčica, te uze zlatan vrč sa slatkim, crvenim vinom, i predade ga Kefalosu, ovim rečima: “Napi se krepka vina, o predragi Kefalose, jer nam teši ucviljeno srce. Dakle, naše će se mile boginje uskoro vratiti, i našem veselju neće biti kraja!” Kefalos se napi slatka vina, i zlatni vrč predade vilama, te one, utešene i ohrabrene, ispiše vrč do kraja. Demetra ponovo uze zlatnu harfu i započe novu melodiju, lepšu od one prethodne. Vile se uhvatiše rukama, i započeše sveti Ozirisov ples. Kefalos protrne do kostiju od silne i neizrečive lepote. Duboka se noć spusti nad vrhuncima božanskog Biokova, nenajavljeno i tiho. Premudre vile, nimfe i muze zapališe vatre, te svi zajedno nastaviše gozbu svirajući harfu i jedući slatke smokve i divne, crvene trešnje, uz gutljaje krepkog, crvenog vina.

Tada filozof Kefalos upita zlatnu vilu Demetru:

“Čezneš li prelepa sestro za helenskim Olimpom i Parnasom, za divnim sumerskim gorama, čezneš li za onim divnim vrhuncima i planinama na Siciliji, Sardiniji, Kalabriji i Korzici?!”

“Upravo sam ti o tome htela govoriti, slatki naš brate! Mi vile od arhajske davnine povezane smo ovde, na obalama Mediteranskog mora, u jedno čvrsto i neraskidivo vilinsko bratstvo. Među nama nema razlika po mestu rođenja: sve vile imaju ista prava, i niko izvan vilinskog naroda nema pravo donositi odluke o našoj sudbini. Kefalose, svi su narodi na obalama Mediteranskog mora misteriozno povezani, kao i mi vile. Uistinu, Kefalose, na ovim prostorima od pamtiveka živi jedan – jedini narod – sledbenici boga Apolona! Misteriji istorije i sudbine uneli su mržnju i zlo među mediteranskim narodima, ali nikakvi strašni događaji ne mogu izbrisati njihovo krvno bratstvo. O mudri Kefalose, narodi i ljudi staroga sveta lakše su i bezbolnije putovali od sunčanog Japana, preko brdovite Azije i Evrope, plovili lakim lađama sve do obala daleke Amerike. Neki je zao demon među narode svedske i njihove države umetnuo strašne granice, koje mudar i plemenit čovek ne može lako preći. Ta, znaš i sam, da su naši divni preci lakim lađama oplovili sva svedska mora i okeane, i upoznali svu lepotu nastanjene zemlje!”

Atinjanin Kefalos, omamljen slatkim, crvenim vinom i ambrozijom, zaveden lepotom vila i njihovom svirkom na božanskoj harfi, zaspa na travi, na vrhu divnog Biokova, zajedno sa vilama. Tek se ujutru probudi, i na vatrenom ždrebcu vrati u svoju palatu u selu Zavojanima.